RECENZIJA KNJIGE ANDREJ TIŠMA LIKOVNI PULS EPOHE

17.06.2021
Printer-friendly version


ANDREJ TIŠMA

Rođen je 1952. u Novom Sadu. Diplomirao je 1976. na Akademiji likovnih umetnosti u Pragu, na Slikarskom odseku.

Kao umetnik i kritičar ima bogatu radnu i životnu biografiju. Od 1977. do 1978. bio je honorarni likovni kritičar i urednik Likovnog salona Tribine mladih u Novom Sadu. Od 1981. do 2008. radio je kao likovni kritičar novosadskog lista Dnevnik.

Od 1997. do 2003. bio je član redakcije magazina za kompjutersku umetnost i kulturu Digital Arts. Od 1997. do danas član je redakcije onlajn časopis za savremenu umetnost Artmagazin. Od 2011. je urednik u Kulturnom centru Novog Sada za oblast digitalne umetnosti.

Član je Sekcije za teoriju i kritiku likovnih umetnosti Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine (UPIDIV) od 1983. i Međunarodnog udruženja likovnih kritičara (AICA) od 2002.

Samostalno je izlagao od 1972. u Novom Sadu, Beogradu, Njujorku,

Milanu, Seulu, Minhenu, Napulju, San Francisku, Londonu, Budimpešti, Tokiju i Bremenu, a od 1969. je učestvovao na preko 500 zajedničkih izložbi i umetničkih festivala u zemlji i oko 40 zemalja sveta.

Likovne kritike i eseje objavljuje kontinuirano od 1976. godine u brojnim listovima, časopisima, na radiju i televiziji. Ima preko 3.000 bibliografskih jedinica. Tekstovi su mu prevođeni i objavljeni u inostranim publikacijama u

Francuskoj, SAD, Italiji, Belgiji, Engleskoj, Nemačkoj i Brazilu. Objavljena mu je knjiga likovnih eseja i kritika Druge te(rit)orije, u Sremskim Karlovcima 1992; zbornik tekstova na engleskom jeziku, u okviru monografije Andrej Tišma, u San Francisku, SAD 1996; monografija Sublimni objekti – primeri likovne umetnosti u Jugoslaviji na kraju XX veka, u Novom Sadu 2002; knjiga kritika i eseja Interfejsi bezgraničnog – digitalna i internet umetnost na prelazu milenijuma, u Novom Sadu 2008; dve mejl-art monografije Privatni život, u Zrenjaninu 1986. i Priroda daje..., u Novom Sadu 1992; monografija telefaks umetnosti FAX HeART, u Novom Sadu 1995.

Realizovao je tridesetak autorskih izložbi i kustoskih projekata u Somboru i Novom Sadu, a od 1984. do 1994. dvadesetak međunarodnih tematskih mejl-art i telefaks izložbi širom bivše Jugoslavije i u Kanadi.

Bio je jedan od selektora OKTOBARSKOG SALONA 1996. i izložbe KRITIČARI SU IZABRALI 1998, u Beogradu.

Od 1987. održao je brojna predavanja i prezentacije savremene umetnosti u zemlji i inostranstvu. Potpun spisak nalazi se u monografiji Andrej Tišma, Communication: Art, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad, 2013.

Dobitnik je godišnje nagrade za likovnu kritiku Centra za vizuelnu kulturu „Zlatno oko“ u Novom Sadu za 1995. godinu.

Živi i radi u Novom Sadu.

 

 

RECENZIJA KNJIGE

 

ANDREJ TIŠMA

LIKOVNI PULS EPOHE

Tumačenja novomedijske i netradicionalne likovne umetnosti

Izdanje: MUZEJ ZEPTER, 2021.

 

 

U knjizi koju u svojoj relevantnoj biblioteci “Kritika” objavljuje MUZEJ ZEPTER, plodni stvaralac Andrej Tišma predstavlja se izborom kritičkih osvrta na izložbe novomedijske umetnosti i nizom kraćih estetičkih eseja o njenoj istoriji, značaju i smislu. Reč je o jedinstvenom odgovoru na pitanja što su ih u ljudima dramatično izazvala, pre svega, konceptualistička istraživanja, pokrenuta šezdesetih godina prošlog veka, koja su, premeštanjem težišta kreacije u sferu mentalne aktivnosti i projektnih zamisli, iz osnova narušila ekvilibrijum sadržan u široko prihvaćenoj Hegelovoj definiciji umetnosti kao „čulnog prosijavanja ideje“, to jest, osobenog spoja materijalnog i duhovnog, forme i sadržine. Ovaj prodor ka mentalnom i tendenciju dematerijalizacije umetničkog objekta Andrej Tišma sagledava kao odlučujuće podsticaje za nastanak ne samo inovativne nego i sasvim nove estetske produkcije, koju naziva „duhovna umetnost“. Tim pojmom on obuhvata ostvarenja konceptualizma, ali i paralelne razvoje praksi performansa, hepeninga, bodi-arta, videa, mejl-arta, digitalnih printova i internet umetnosti. Prateći izlagačku delatnost izniklu iz tih novih polja stvaralaštva – onih što u posmatraču često izazivaju frustraciju i gnevne reči: „ovo nije umetnost“ – Tišma nam dovodi istoriju umetničkih tokova do samih naših vrata i najaktuelnijeg, današnjeg dana. Ako imamo u vidu poslovični zaostatak u udžbenicima i kunstistorijskoj literaturi, a ne samo u svesti neposvećenih, Tišmina tumačenja i objašnjenja fenomena koji radikalno izmiču tradicionalnoj pojmovnoj aparaturi ukazaće nam se kao veoma značajna i preko potrebna.

         U nekim karakterističnim slučajevima, međutim, nije reč o uobičajenom zaostajanju teorije za hrabrim eksperimentalnim prekoračenjima, nego o učvršćenim podelama, zasnovanim na nespojivosti senzibiliteta, ukusa i shvatanja. Ako, recimo, uporedimo Tišmine osvrte sa osvrtima nekih drugih kritičara na vizuelno stvaralaštvo istog perioda, a za to je najpodesnija upravo biblioteka “Kritika”, primetićemo da među njima gotovo da nema podudarnosti u izboru zastupljenih umetnika i njihovih izložbi. Tendencije koje Tišma smatra najrelevantnijim potiskuju se u znatnom delu naše likovne kritike na marginu ili čak preskaču i zanemaruju. Propuštanja da se uoče značajni opusi, ma gde oni bili na likovnoj mapi zemlje i sveta, pri tome su velika i obostrana, jer i Tišma insistira na strmom, odsečnom raskolu. Kreativno nastavljajući prodore avangarde s početka dvadesetog veka, posebno one Marsela Dišana – prvog konceptualiste, prvog mejl-artiste, prvog autora nađene (redimejdi) i slučajne umetnosti (Erratum Musical), itd. – on nasleđuje i duh izvesnih njenih isključivosti, pa će uljanu sliku na zidu, na primer, nazvati istrošenim medijem i „malograđanskom mistifikacijom“. Ali, i sam svet umetnosti pre konceptuale za njega je, kao nekad za Platona, samo „bleda i mizerna kopija“ sveta prirode, nedostižnog u svojoj lepoti tradicionalnom umetniku i idealima koji su vodili njegovu ruku. Međutim, ako je ranija umetnost, pre novomedijske prekretnice i nastanka duhovnog,  “nematerijalnog stvaralaštva”, bila tek „surogat prirode“, onda se u celini osporava da je ona uopšte bila stvaralačka, što je konsekvenca koju Tišma na nekim mestima dosledno izvlači, ističući pri tome prednosti savremene kompjuterske i holografske tehnike nad tradicionalnim sredstvima kada je reč o pokušajima, u biti promašenim i suvišnim, da se kopiranjem dosegne uzornost prirodnog modela.

         Naravno, umetnost prethodnih epoha bila je nešto sasvim drugo i više od puke imitacije postojećeg, i to nam , što je značajan obrt, pokazuje i Tišmina konkretna kritičarska aktivnost, daleka svakoj doktinarnoj uskosti. Naime, Tišma je u dužem vremenskom razmaku, od 1981. do 2008. godine, bio u retkoj prilici da mu pisanje likovnih kritika bude ne samo afinitet nego i radna obaveza. Kao profesionalni kritičar novosadskog lista Dnevnik, on je, razumljivo, pisao o širokom opsegu svakovrsnih likovnih manifestacija, pa i o izložbama ostvarenja koja su nastala u znaku visokog modernizma, postmoderne i mnoštva klasičnih poetika. Uprkos svojoj teorijskoj odbojnosti prema tim strujanjima, činio je to sa velikom kompetencijom i dubokim poniranjem u bit svakog individualnog napora, tako da umetnici raznih usmerenja verovatno rado drže njegov kritički  tekst u svom portfoliu. No, kada je birao kitike za izdanje MUZEJ-a ZEPTER iz ogromnog broja od blizu tri hiljade jedinica, Tišma se odlučio, na preporuku urednika izdanja, samo za komentare izložbi na kojima su predstavljeni radovi u novim medijima ili onim klasičnim – ako su bili korišćeni na nov način. Prilikom takvog odlučivanja presudne su svakako bile njegove estetičke preferencije i lična sklonost delatnika koji se i sam, često pionirski u ovoj sredini, ogledao upravo na polju, da upotrebimo poznati termin Džina Jangblada, proširenih medija. Ali, ma koji bili motivi za probiranje tekstova samo o alternativnom, a značajnom stvaralaštvu, pokazaće se, verujem,  da je upravo takva selekcija  bila najkorisnija i najzanimljivija, jer nam je štivo ove vrste do sada bitno nedostajalo. To je pravi izbor za publiku otvorenog duha, koja hoće da spozna i razume svojstva i suštine umetnosti svoga vremena.

 

       

Jedna od tih suština jeste, po Tišmi, približavanje umetnosti manifestacijama svakodnevnog života. Druga je prevaga etike nad estetikom, dakle angažovanost, kakvu je, da podsetimo, i sam Tišma ispoljavao u mnogim kritičnim okolnostima, a pre svega tokom totalne blokade naše zemlje od 1992. godine, kada je, zahvaljujući modernim telekomunikacijama, uspevao da, kao autentični alterglobalista, organizuje žanrovski suženo, ali ipak globalno protestno izjašnjavanje umetnika sa raznih strana sveta putem mejl akcija, telefaks izložbi i drugih vidova antiembargo-arta. I inače, prema Tišmi, novi, duhovni umetnik, nije specijalista u omeđenom fahu i zanatski virtuoz. On mora biti visoki intelektualac, filozof, etičar koji je ekološki svestan svog prirodnog okruženja, pa, u izvesnom smislu, i sveštenik, inspirisani mag, sposoban da sopstveno stanje svesti prenese svojoj publici, izazivajući odgovor i katarzu u drugim bićima. Napomenimo da se i ovde Tišma razlikuje od znatnog dela likovnih kritičara koji pišu o izložbama bez širih konsideracija, prepuštajući čitaocima da sami iz njihovih prikaza izvedu moguće teorijske pretpostavke toga delovanja. Tišma, naprotiv, iskazuje kao kritičar izrazitu teorijsku, estetičku, pa i filozofsku samosvest, ponekad u obliku osobene utopijske vizije koja od čitalaca zahteva intelektualnu i emotivnu saradnju, duhovno uzdizanje i aktivnost na poboljšanju sveta.

         Tišmina knjiga donosi izuzetno obimnu Bibliografiju, autobiografski zapis Život sa umetnošću i šest poglavlja: Likovni eseji, Likovne parabole, Novi Sad i umetnici, Politika i umetnost, U polemičkom tonu i Prikazi izložbi novih medija i onih klasičnih, korišćenih na nov način. Treći od navedenih naslova opominje nas na još jednu osobenost ovog štiva: povode za svoje kritike Tišma je u najvećem broju nalazio u Novom Sadu, Pančevu i na celoj vojvođanskoj likovnoj sceni, koja se, u sadejstvu sa beogradskom, oblikovala tokom nekoliko prethodnih decenija i kao važno  mesto ogledanja u novim medijima i oblastima stvaralaštva. Ta činjenica ovde dolazi u prvi plan spoznaje i svestrano se osvetljava, što Tišmin rukopis, takođe, visoko preporučuje za objavljivanje u okviru biblioteke “Kritika” MUZEJ-a ZEPTER.

 

                                                                                                                                                        Đorđe Malavrazić